Kraj vrata samostana sveta
trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i sjetan
od gladi, žeđi i od muka.
Za koru kruha moli jadnik,
oko mu piju jadi pusti,
al' netko tada kamen hladni
u ispruženu ruku spusti.
Tako ja prosih ruku tvoju,
dok suze kapahu polako
i ti se svijetlu nadu moju
obmanula zauvijek tako.
У врат обители святой
Стоял просящий подаянья
Бедняк иссохший, чуть живой
От глада, жажды и страданья.
Куска лишь хлеба он просил,
И взор являл живую муку,
И кто-то камень положил
В его протянутую руку.
Так я молил твоей любви
С слезами горькими, с тоскою;
Так чувства лучшие мои
Обмануты навек тобою!