Dugo'l upijat mi blistanje vaše,
modroga neba radoznale oči?
Dugo li slutit’ da ljepšega vas je,
i višega, ništa u palači noći?
Možda vas nema ispod tog plama:
davnašnja vas je epoha već stihla, —
Letjet mi stihom i po smrti k vama,
Uz privide zvijezda, daha bit slika!
Долго ль впивать мне мерцание ваше,
Синего неба пытливые очи?
Долго ли чуять, что выше и краше
Вас ничего нет во храмине ночи?
5 Может быть, нет вас под теми огнями:
Давняя вас погасила эпоха, —
Так и по смерти лететь к вам стихами,
К призракам звёзд, буду призраком вздоха!
«Oluja nebesa skriva, / mećave ih zamrače, / načas kao zvijer zavija, / kao dijete zaplače. / Načas nam po krovu trošnu / preko slame zapucka, / načas nalik gostu poznu / na prozorčić zakuca. Tama krhke kolibice / tugom nas je utukla, / što si, moja staričice, / kraj p...»
«I odlomila se riječ kamena / na još žive moje grudi. / Ništa, ja sam na to bila spremna, / nekako ću se potrudit. Danas velik rad predstoji meni; / treba sjećanje do kraja ubiti, / treba dušu svoju okamenit, / treba novo življenje učiti, — Ako ne... Vreloga ljeta šuštanje,...»
«Ja osmjehivati se prestah, / Ledeni vjetar usne studi, / Zauvijek jedne nade nesta, / Jedna se pjesma opet budi. / Tu pjesmu dat ću da je blate, / Bez svakog osjećaja ljutnje. / Koliko stradanja i patnje / Duši od ljubavne je šutnje.»
«Ja naprosto ljetne ne podnosim smiješke, / ni zime tajanstvene znake. / A sama sam otkrila i to bez greške / tri jeseni godine svake. I prva je pravi uneređen blagdan, / za inat svem prethodnom ljetu, / i listovi kao knjižuljak su tanan, / i miris je dimčića sladak k'o tamjan, / ...»