Слушао сам из баште, жену која је певала,
Али ја, ја сам гледао у луну.
И ја никад не помислих на ону што пева,
Луну у облацима заволевши.
Нисам баш сасвим стран ја прекрасној богињи:
Узвратни ја осетих поглед.
Ни гране дрвећа, ни слепи мишев
Од њега скрити ме неће.
У погледима песника, што на жене забораве,
Радосно огледају се луне,
Као бљештаве крљушти змајева,
Посвећених песника пропасти.
Я слышал из сада, как женщина пела,
Но я, я смотрел на луну.
И я никогда о певице не думал,
Луну в облаках полюбив.
Не вовсе чужой я прекрасной богине:
Ответный я чувствую взгляд.
Ни ветви дерев, ни летучие мыши
Не скроют меня от него.
Во взоры поэтов, забывших про женщин,
Отрадно смотреться луне,
Как в полные блеска чешуи драконов,
Священных поэтов морей.