Lutajući prema nekoj gori
Cestu grabi stari konsvistador.
Dimnim nebom plovijahu kondori
Snijeg je pokrio bližeg brda čador.
Osmog dana uzmanjka mu hrana,
Krepa konj. Ali u jednoj spilji
On si nađe nešto poput stana,
Da mu bliže mrtvac bude mili.
Katkad smokva mu je bila — sjena,
Pjevo pjesme sunčane Kastil’je,
Sjećajuć se bitaka i žena,
Snivajući puške i mantilje...
Bješe drzak, ali mirne ćudi
Nij’ poznavao zlobne oholosti.
Dođe Smrt. I, gle, njoj vitez nudi
Da se snjim’ u stare igra kosti...
Углубясь в неведомые горы,
Заблудился старый конквистадор,
В дымном небе плавали кондоры,
Нависали снежные громады.
Восемь дней скитался он без пищи,
Конь издох, но под большим уступом
Он нашел уютное жилище,
Чтоб не разлучаться с милым трупом.
Там он жил в тени сухих смоковниц
Песни пел о солнечной Кастилье,
Вспоминал сраженья и любовниц,
Видел то пищали, то мантильи.
Как всегда, был дерзок и спокоен
И не знал ни ужаса, ни злости,
Смерть пришла, и предложил ей воин
Поиграть в изломанные кости.