Fjodor Tjutčev
Naš vijek

Duh mjesto tijela sad je bolestan,
I čovjek se nezadovoljstvom puni…
Na svjetlost bi iz noći htio van,
Kad stekne svjetlost, on se opet buni.

U bezvjerju je suh, opustošen,
A nepodnošljiv teret danas nosi...
I shvaća da je sav upropašten,
I žeđa vjeru — ali on da prosi...

U molitvi zar ikad skrušenoj
On vapi k nebu, sav u očajanju:
«Daj znak mi! — Vjerujem, o, Bože moj!
Pomozi mojemu nevjerovanju!..»

Radomir Venturin

Фёдор Тютчев
Наш век

Не плоть, а дух растлился в наши дни,
И человек отчаянно тоскует...
Он к свету рвется из ночной тени
И, свет обретши, ропщет и бунтует.

Безверием палим и иссущен,
Невыносимое он днесь выносит...
И сознает свою погибель он,
И жаждет веры — но о ней не просит...

Не скажет ввек, с молитвой и слезой,
Как ни скорбит перед замкнутой дверью:
«Впусти меня! — Я верю, Боже мой!
Приди на помощь моему безверью!..»

Стихотворение Фёдора Тютчева «Наш век» на хорватском.
(Fyodor Tyutchev in croatian).