Duh mjesto tijela sad je bolestan,
I čovjek se nezadovoljstvom puni…
Na svjetlost bi iz noći htio van,
Kad stekne svjetlost, on se opet buni.
U bezvjerju je suh, opustošen,
A nepodnošljiv teret danas nosi...
I shvaća da je sav upropašten,
I žeđa vjeru — ali on da prosi...
U molitvi zar ikad skrušenoj
On vapi k nebu, sav u očajanju:
«Daj znak mi! — Vjerujem, o, Bože moj!
Pomozi mojemu nevjerovanju!..»
Не плоть, а дух растлился в наши дни,
И человек отчаянно тоскует...
Он к свету рвется из ночной тени
И, свет обретши, ропщет и бунтует.
Безверием палим и иссущен,
Невыносимое он днесь выносит...
И сознает свою погибель он,
И жаждет веры — но о ней не просит...
Не скажет ввек, с молитвой и слезой,
Как ни скорбит перед замкнутой дверью:
«Впусти меня! — Я верю, Боже мой!
Приди на помощь моему безверью!..»