Sve otkad Bog je stvorio u tebi
Preda mnom djelo velikog poeta,
Zašto ja volim, znao reći ne bih,
Lepršavu harmoniju soneta.
Ja ni sam ne znam — što je srcu mio:
Bit može, glasom pozdrava mi znana
Baš iste rime nizom on je svio —
I lažnim snom mi duša ugrijana.
A možda on je poput bića tvoga,
Od stiha drugog više uprav’ stoga,
Jer najteže je vladati i njim,
Ili, hirovit kao ti, na kraju,
Pokoriv se, ljepote osjećaju
Čim bio težak draži biva tim.
С тех пор, как бог в тебе осуществил
Передо мной создание поэта,
Не знаю сам, за что я полюбил
Игривое созвучие сонета.
Не знаю сам, зачем он сердцу мил:
Быть может, звук знакомого привета
Он тех же рифм чредой изобразил —
И ложною мечтой душа согрета.
А может быть, он схож с тобою в том,
Что изо всех стихов его стихом,
Как и тобой, владеть всего труднее,
Иль, наконец, причудливый, как ты,
Смиряясь, он для чувства красоты,
Чем затруднял, становится милее.